Bila je spremna da nanovo otpočne svopstveni ritual protiv očaja:
1. odvrnula je slavinu
2. sačekala da krene mlaka voda
3. stala je ispod mlaza
4. zatvorila oči
Dugo je tako stajala, možda večnost, možda 3 minuta (ko još zna šta je dugo, uopšte...) misleći na svoju tugu, koja odlazi u tom trenutku u slivnik, odvod, poput nabujale reke putuje ka moru.
Bez ikakvog prava i etike, zamišljala je kako tuga putuje, stiže do nekog svetskog okeana, a tada u trenu sve morske nemani i bića sudaraju se sa tom tugom i osećaju se bar malkice više nesrećnim.
Hiljade živih kitova-nesrećnih kitova
Milioni nesrećnih meduza, stotine foka, delfina,zilioni planktona...A, svi nesrećni njenom krivicom.
Plakanje ispod tuša bila je adolescentska navika. Adolescencija je prošla, ali ritual je opstao.
Tuš protiv tuge, urodio je plodom. Osećala je da je došlo vreme za odluke.
Ćao ljubavi, imam čas transseksualnosti, pa moram da žurim.
Prijem 
