Na kraju ostaje da se vratimo na temu „Umetnost“:
Ostajuċi kruto prema njoj u stavu koji smo imali kad smo ju kao temu napustili –„Umetnost je stvaralačka sposobnost čoveka u oblasti egzistencijalno nevažnih stvari.“ – vredjamo Stanje stvari i pokazujemo da ga, Stanje stvari, ne razumemo.
Istina je da muzički komadi, ili slikarski – ako hoċemo – vajarski, filmski, baletski, … nastaju nama od nas ljudi i za nas ljude kao naizgled egzistencijalno nevažne stvari, ali opet – eto, za nas ljude kao ispoljenja Jednog Jedinog – Sveobuhvatnog. Što je isto kao da kažemo od Univerzuma Univerzumu; mi ljudi smo jedini „stvaraoci“ i uživaoci umetničkih dela na ovoj Planeti; pa ako je za jednu kratkoživeċu ljudsku jedinku umetničko delo egzistencijalno nevažno – Univerzumu je važno, jer mi, kao ispoljenja Jedinog ustvari smo stvaraoci i uživaoci umetničkog dela sebi kao Jedinom. Tako shvatimo da Univerzum kroz jedno umetničko delo pokazuje da je moċan da se ispolji u biċu koje kao medijum iz sveta moguċnosti „spušta“ jedno umetničko delo u realnost – daje ga čulima i umu, a čulnom i umnom ispoljenju sebe sâma – Jedinoga.
Tako dodjemo dotle da umetnik koji egzistira kao ispoljenje koje je sposobno da kao medijum iz Skupa moguċnosti spusti umetničko delo u čulno-umni svet, mora dostiċi što višlji nivo umetničkog izražavanja, tj. što veċu sposobnost služenja Univerzumu, kad Univerzum želi sebi (a samo naizgled ljudima) pokazati koliko je velik kao Skup moguċnosti; Za umetnost nespreman čovek ne može biti Univerzumu dovoljno dobar medijum za ispoljavanje vrhunski dobrih dela koja ga zabavljaju i čine ponosnim na sebe kao Univerzum; ako veċ vrhinski dobra umetnička dela ne zabavljaju i ljudsku jedinku koja ne shvata da je Umetnost samo naizgled Božja besposlica. Dakle, svaka stvaralačka posobnost bilo kog biċa u Univerzumu je potvrda neograničenosti Skupa moguċnosti.
Kad muzičar vežba upotrebu jednog muzičkog instrumenta onda zapada u tzv. duhovne krize; Koliko dugo još vežbati? Čemu? Ko to treba? Ili kad slikar uči kako da trodimenzionalno predstavi kroz dvodimenzionalno, pa boje, svetla, senke, …, mora shvatiti da je svaki od umetnika ustvari žrtva u univerzalnom traganju za onim umetnikom koji ċe kao najspremniji stati izmedju Skupa moguċnosti i sveta čulno-umnih stvari. Dakle jednom umetniku treba platiti zato što svoj život troši stojeċi na službi Univerzumu, kad se Univerzum ispoljava kao nosilac lepote, veštine i umnosti.
Destruktivnost je prosta: ima samo jedan izraz, ali konstruktivnost je maštovitost u beskraj izraza i formi.
Umetnik-stvaralac koji svoju medijalnost poveċava upotrebom opijata, jeste silovatelj nad sobom kao ispoljenjem Jedinoga, jer kao uživalac umetničkih dela sasvim dostaje Univerzumu, a k tome postoji mnogo drugih ljudskih jedinki koje su visoko medijalne i bez prolaznih a razarajuċih zahvata – bez upotrebe opijata – da niko od ljudi ne mora sebe lagati da je visoko razvijeni medijum; za ovo ili ono. Medjutim mnogi žele slavu medju ljudima i novce …
Ono što je destruktivno na ljudskoj jedinki – samouništenje opijatima – je destruktivnost i Univerzalnog – Jedinog. Ali Jedino je indiferentno i prema propadanju i prema oplemenjivanju, pošto Univerzum davanjem slobode „posmatra“ koje ispoljenje Njega je inteligentno, a koje nije. Ono ispoljenje Jednoga koje se samouništava sigurno nije po volji Jednoga kao što nesnosan svrab na čoveku nije čoveku po volji.
Prema tome: pamet u glave i nemojmo se lagati!
Korišċenje opijata u cilju postizanja veċe medijalnosti u umetnosti jeste prevara u odnosu na glupe ljude, ali Univerzum to vidi kao i svako kriminalno delo bilo kog ispoljenja Njega. Na kraju svaki lopov “plati” za svoj lopovluk. Što je Univerzumu nevažno.
copyright
Dragoljub M. V. P.
Solothurn, CH
10. 11. 2013 - by "frit" (Bgd)
Prijem 
